СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ТРИНАЕСТА

Јован сведочи о Њему и виче говорећи: Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (ст. 15).

1. Да ли се ми узалудно трудимо? Да ли можда сејемо на камену, и да ли наше семе, мимо наших очекивања, пада поред пута или у трње? Силно страхујем и стрепим да за нас земљоделство не буде бескорисно, али не зато што бих и сам могао да изгубим награду за труд. Дело учитеља није исто што и дело земљоделца. Ако после годишњих радова, после толиког напора и зноја, земља не донесе ништа вредно труда, често се дешава да земљоделац не може да нађе никакву другу утеху за свој рад, тако да се постиђен и ражалошћен са њиве враћа кући, жени и деци, немајући право да од некога затражи плату за дуготрајни труд. Нама, међутим, ништа такво не може да се деси. Нека обрађена земља и не донесе никакав плод; ако ми са своје стране уложимо сав потребан труд, Господ земље и наш Господ неће допустити да наше наде буду изневерене и даће нам плату. Писмо каже да ће сваки примити своју плату према свом труду (1. Кор. 3; 8), а не према исходу дела. А да је уистину тако, види се и из следећег: И ти, сине човечији, посведочи овом људима, па послушали или не послушали (Јез. 2; 5–6). Ево шта можемо дознати од Језекиља: ако је стражар обавестио да би требало бежати, он је избавио своју душу чак и ако га нико не буде послушао??. И пред тога, иако имамо ту велику утеху и уверавање о награди за наш труд, када у делу вашег спасења не видимо успех не осећамо се ништа боље од оних земљоделаца који уздишу, лију сузе и скривају се од стида. То је саучествовање учитеља, то је очинска брига. Мојсеј је могао да се избави од незахвалних Јевреја и да постане славни родоначалник другог, многобројнијег народа, јер му је то Господ обећао као човеку светом, Свом слуги и блиском и верном пријатељу. Мојсеј, међутим, није могао ни да слуша такве речи, и више је волео да пропадне заједно са повереним му народом, него да се спасе без њих и да задобије још веће достојанство. Такав треба да буде руководитељ душа. Чудно би било да неко, ко има рђаву децу, пожели да се назове оцем неке друге деце а не управо оне коју је он родио. Исто тако, било би чудно и кад бисмо ми стално мењали поверене нам ученике и присвајали старешинство час над овима а час над онима, и не осећајући ни према коме искрену благонаклоност. Нека у погледу вас никада не буде таквих подозрења. Уверени смо да ви изобилујете вером у нашег Господа Исуса Христа, да љубите једни друге и све остале. Ово говоримо с намером да вас подстакнемо на појачану ревност и умножавање врлина. На тај начин, ваш ум ће проникнути у дубину учења које излажемо, али само уколико греховна нечистота не помрачи очи разума и не оштети њихову проницљивост и бистрину. Дакле, шта нам данас предстоји? Јован сведочи о Њему и виче говорећи: Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (ст. 15). Еванђелиста се на многим местима, и пре и после овог стиха, обраћа Јовану и износи његово сведочанство. Он то не чини узалудно него веома разборито. Сви Јевреји су поштовали овог човека. Јосиф чак и узрок рата приписује његовој смрти и каже да је некада престони град због њега престао да буде град и, уопште, изговара о њему много тога похвалног. Желећи, дакле, да његовим именом постиди Јевреје, Еванђелиста их често опомиње на Претечино сведочанство. Остали еванђелисти често помињу древне пророке и на њих упућују слушаоце у свакој околности Његовог (Христовог) живота. Тако поводом Његовог рођења еванђелист каже: Ово се догодило да се збуде што је Господ рекао преко Исаије пророка говорећи: ето, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће Му име Емануил (Мт. 1; 22–23). Кад су Му претили злонамерници и кад су Га свугде брижљиво тражили, тако да је Ирод поубијао чак и сасвим малу децу, еванђелиста наводи речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју (Мт. 2; 18, упор. Јер. 31; 15). Када се вратио из Египта, еванђелиста подсећа на Осију који је рекао: Из Египта дозвах Сина Својега (Мт. 2; 15). Тако поступају и остали еванђелисти. Овај пак Еванђелиста, Јован, који је узвишенији од осталих, износи најјаснија и најближа сведочанства. Он не указује само на давно упокојене пророке, него и на савременог сведока, који је указао на долазак Господа и крстио Га. Он не жели да сведочењем слуге да већу веродостојност речима Владике, него снисходи ка слабости слушалаца, као што ни многи Јевреји не би прихватили речи Господње да Он није узео обличје слуге и да гласом слуге није привукао слух саслужитеља.

2. Овде се при том устројавало и нешто друго, уистину достојно дивљења. Онај, ко похвално говори о себи, често побуђује подозрење својих слушалаца и на тај начин их окреће против себе, због чега и долази неко други да би сведочио о њему. С друге стране, већина се обично окупља на глас који јој је блискији и сроднији, јер га познаје боље него неки други. Због тога се и глас с неба зачуо само једном или два пута, док се Јованов глас свагда могао чути. Само су они, који су били изнад слабости народа и који су се ослободили свега чувственог, могли да слушају глас с небеса. Њима људски глас није био ни потребан, јер су се у свему повиновали вишњем гласу и њиме се руководили. Они, међутим, који су још увек били окренути ка земљи, били су покривени многим засторима, и њима је био потребан земаљски глас. Самом Јовану, који се већ у потпуности беше ослободио свега чувственог, није била потребна људска поука, јер је добијао наук са небеса. Онај Који ме посла да крштавам водом, Он ми рече: на кога видиш да силази Дух и да остаје на Њему то је Онај (Који крштава Духом Светим), говорио је Јован (Јн. 1; 33). Будући да су још увек били деца и да нису били у стању да се уздигну до тих висина, Јевреји су за учитеља имали човека који им, и поред тога, није говорио ништа своје, него им је обзнањивао вишња откровења. Шта, дакле, каже Еванђелиста? Јован сведочи о Њему и виче говорећи. Шта значи ово виче? Значи да проповеда одважно, слободно и без икакве стрепње. А шта он проповеда? О чему сведочи и виче? Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази испред мене је јер пре мене беше. Ово сведочење је унеколико прикривено и не сасвим узвишено. Он не каже: ово је јединородни Син Божији, него: Ово је Онај за Кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше. Птица неће за један дан у потпуности и одједном научити птиће да лете. Напротив, она их најпре изводи из гнезда, па им затим допушта да предахну, и тек онда их учи летењу. Другог дана томе додаје још нешто и на тај начин их неприметно и постепено уздиже на одговарајућу висину. Тако ни блажени Јован није одмах уздигао Јевреје ка горњем, него их је постепено учио да се уздигну са земље, говорећи да је Христос био пре њега. Ни то није било мало, јер је требало да слушаоци поверују да Човек, Који се још није јавио нити је сатворио чудеса, превасходи Јована, тако красног и славног човека којем су сви притицали и сматрали га за ангела. Јован се, међутим, трудио да у мисли слушалаца усади да је Онај о Којем он сведочи, узвишенији од онога који сведочи, да је Онај Који ће доћи касније бољи од оног који је дошао пре, да је Онај Којег још нису видели бољи од оног којег познају и који се прославио. Погледај како он разборито износи сведочанство. Он не указује само на Оног Који се јавио, него и пре Његовог јављања проповеда о Њему. Управо такав смисао имају речи: Ово је Онај за Кога рекох… И Матеј приповеда да је Јован свима, који су долазили код њега говорио: Ја вас крштавам водом за покајање; а Онај што долази за мном јачи је од мене; ја нисам достојан ни да одрешим ремење са обуће Његове (Мт. 3; 11). Због чега је он то чинио и пре јављања Господњег? Да би сведочанство Оног, Који ће се јавити, на тај начин било лакше прихваћено, јер би мисао слушалаца већ била припремљена Јовановим речима, и да Његово обличје слуге не би нашкодило том сведочанству. Да су Јевреји видели самог Христа а да претходно ништа нису чули о Њему и да нису добили то велико и чудесно сведочење, истог тренутка би почели да противурече величанствености Његових речи. Он се пак обукао у тако смирен и уобичајен лик да су Му чак и Самарјанке, и блуднице, и цариници слободно прилазили и беседили с њим.

3. Да су Јевреји истовремено и слушали беседу и видели самог Христа, можда би се подсмехнули Јовановом сведочењу. Међутим, како су много слушали о Христу и пре Његовог јављања тако да је тиме, што је изговорено, била побуђена њихова пажња, догодило се управо супротно. На основу изгледа (обличја) Онога о Којем је сведочио Јован нису одбацили Његово учење него су, поверовавши ономе што је речено, прихватили да је он славнији од Јована. Израз: Који за мном долази значи: Онај Који ће после мене проповедати, а не Онај који је иза мене. То је код Матеја исказано речима: Онај што долази за мном … (ст. 11), које се не односе на Његово рођење од Марије, него на почетак Његове проповеди. Да се то односило на рођење, онда не би било речено долази него дошао је, јер је у то време, кад је Јован то изговарао, Христос већ био рођен. А шта значе речи: Испред мене је? Значе да је Он славнији и достојнији поштовања, него ја. „Не мислите да сам само због тога што сам пре Њега дошао да проповедам, ја већи од Њега. Ја сам далеко мањи од Њега, и то толико мањи, да нисам достојан да се убројим ни међу Његове слуге.“ На тај начин речи испред мене је изражавају оно исто што је Матеј рекао на другачији начин: Ја нисам достојан ни да одрешим ремење на обући Његовој. Да се речи испред мене је не односе на Његово рођење, очигледно је из оног што је додато. Да је овим хтео да говори о Његовом рођењу, онда би додатак: Пре мене беше, био сувишан. Сви ви, наравно, знате да је потребно доказивати нејасне, а не јасне мисли. Ако би овде било речи о постојању, онда не би било неразумљиво што онај, који је пре рођен, мора бити први. Међутим, како Јован говори о достојанству, с правом се и бавимо решењем недоумице која се појавила. И вероватно су многи били у недоумици питајући се како то да је Онај, Који је касније дошао, стао напред, тј. да се показао као достојнији поштовања? За такво питање он без оклевања наводи узрок. Узрок је тај што је Христос по постојању пре Јована. „Христос није услед неког напредовања иза Себе оставио мене који сам дошао пре Њега, и Сам стао напред: Он је пре мене, иако је дошао после мене.“

Ако је то, рећи ћеш ти, било изговорено о Христовом јављању људима и Његовом прослављењу међу њима, које је затим уследило, како то да се о ономе, што се још није окончало, говори као о нечему што је већ било? Он није рекао: биће него беше. Код древних пророка је, међутим, било уобичајено да о будућим догађајима говоре тако, као да су се они већ извршили. Тако, на пример, говорећи о Његовом убијању, Исаија не каже да ће као овца бити вођен на заклање, тј. не говори у будућем времену, него каже: Као овца на заклање вођен би (Ис. 53; 7). Он се у то време још не беше оваплотио, али пророк о будућем догађају говори као да се већ десио. Ни Давид, предизображавајући крст, није рекао: „Пробошће руке моје и ноге“, него Прободоше руке моје и ноге и Разделише одећу моју међу собом и за хаљину моју бацаху коцку (Пс. 21; 17. и 19). Говорећи о издајнику који се још не беше ни родио, он такође каже: Човек мога мира, у кога се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже на ме пету (Пс. 40; 10). На сличан начин он говори и о ономе, што се догађало на крсту: И дадоше ми за храну жуч, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 68; 22).

4. Хоћете ли да наставим, или ће и ово бити довољно? Ја тако мислим. Истина, ми овај одломак нисмо разрадили у свој његовој ширини, али смо зато проникли у његову дубину, а то није ништа мањи труд. Поред тога, страхујемо да ће ваша ревност ослабити ако вас прекомерно задржимо. Дакле, окончаћемо ово слово на доличан начин. А који је то доличан начин? Славословље какво доликује Богу. Међутим, Богу не доликује само славословље на речима него, далеко више, славословље на делима. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе Оца вашега Који је на небесима, речено је у Писму (Мт. 5; 16). И уистину, возљубљени, не постоји ништа светлоносније од доброг начина живота. Изражавајући ту мисао, један од мудрих каже: Пут је праведнички као светло видело (Приче Сол. 4; 18). Оно не светли само онима, који својим делима упале светлост, него и њихове ближње руководи по правом путу. Налићемо јелеј у те светиљке, да би се огањ још више подигао и да би се показало изобиље светлости. Тај јелеј нема само сада велику моћ; у оно време кад су још увек приношене жртве, он је у великој мери превазилазио њихову силу. Милост?? хоћу, а не жртве (Ос. 6; 6 и Мт. 9; 13), и то је сасвим праведно. Онај жртвеник је бездушан, док овај има душу. Тамо све, што је положено на жртвеник, постаје плен огња, претвара се у пепео и прашину, у дим који бива развејан по ваздуху. Овде нема ничега сличног, а и плодови су сасвим другачији. То показује и Павле. Говорећи о богатству љубави према сиромашнима код Коринћана, он каже: Вршење ове службе не попуњава само све недостатке светих, него и побуђује многе на обилно захваљивање Богу… Кроз искуство ове службе они хвале Бога због ваше покорности исповедању еванђеља Христова и због простодушности у заједничарењу с њима и са свима (2. Кор. 9; 12–14). Видиш ли како се љубав према сиромашнима преображава у захвалност и прослављање Бога, у усрдне молитве и у ватрену љубав оних, којима је учињено доброчинство? Свакога дана ћемо, возљубљени, приносити жртве на тај жртвеник. Те жртве су важније и од молитава, и од постова, и од многих других дела, али само уколико се приносе од праведног добитка и од таквог труда који је чист од сваког користољубља, пљачке и насиља. Бог прима такве дарове, док оне друге, њима супротне, одбацује и ненавиди. Он не жели да Га поштујемо жртвама од туђе несреће. Такве жртве су нечисте и непотребне, и пре ће разгневити него умилостивити Бога. Због тога се свесрдно морамо потрудити да, под видом служења, не ражалостимо Онога Којег хоћемо да поштујемо. Ако је Каин, приневши Богу лошије од онога што је имао, и при том никоме не учинивши неправду, ипак био изложен страшној казни, зар онда наша казна неће бити још тежа ако Му принесемо нешто што смо стекли пљачком и користољубљем? Бог нам је ову заповест?? и дао зато да бисмо ближњег љубили а не мучили. Онај пак који узима од другог па затим даје другом, не љуби него вређа и показује крајњу неправедност. Као што се из камена не може исцедити јелеј, тако ни из каменосрдног не може потећи човекољубље. Стога се немојте бринути само о томе да дате убогима, него и о томе да то не буде пљачкање од других. Уколико се будемо тако брижљиво понашали, онда ћемо се, по благодати Божијој, и од Бога удостојити великог човекољубља, помиловања и опроштаја у свему, у чему смо сагрешили током дугог времена, и избавићемо се огњене реке, из које нека сви ми будемо истргнути, и нека задобијемо Царство небеско, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу са Светим Духом у векове векова. Амин.