Свети Василије Велики
О вери
Пошто сам по благодати благог Бога сазнао за захтев ваше побожности, достојан љубави према Богу у Христу, којим тражите писмено исповедање благочастиве вере, ја сам најпре, свестан своје ништавности и немоћи, оклевао са одговором. Ипак, пошто сам се присетио апостола који каже: Подносећи један другога у љубави (Еф.4,2) и још: Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење (Рим.10,10), сматрао сам да није без опасности ни да вас одбијем, нити да препустим ћутању спасоносно исповедање, имајући, као што је написано, поуздање у Бога кроз Христа, не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога, који тада њих, а сада ради вас и нас учини способним да будемо служитељи Новога Завета, не слова него Духа (2.Кор.З,4-6).
Верном служитељу је, као што, без сумње, сами знате, својствено да све оно што му је благи Владика поверио ради добробити саслужитеља, сачува без преваре и лажи. Стога сам и ја, да бих угодио Богу, обавезан да вам оно што сам научио из богонадахнутог Писма предложим ради заједничке користи. Сам Господ, љубљени Очев (Мт.3,17), у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол.2,3), и који прими од Оца сву власт и сваки суд, говори: Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим и још: Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац (Јн.12,49-50). Ни Дух Свети не говори од себе, него… оно што чује од Њега (Јн.16,13). Утолико је за нас благочастиво, и истовремено безбедно да тако мислимо и чинимо у име Господа нашег Исуса Христа. Док је требало борити се са јересима, које су повремено настајале, ја сам, угледајући се на претходнике, сматрао приличним да, с обзиром на разноврсност нечастивости коју је сејао ђаво, заустављам или побијањима рушим хуле које су се шириле, користећи, већ како су захтевале потребе болесних, ове или оне изразе, чак и оне којих нема у Писму, који, уосталом, ни-су туђи благочастивом смислу Писма. Најзад, ни апостол се, ради сопственог циља, није либио да често користи и паганске изразе. Сада сам, пак: сматрао прикладним заједничком циљу да захтев ваше љубави у Христу испуним у простоти чисте вере, говорећи само оно чему сам научен богонадахнутим Писмом. [Овом приликом] сам се чувао како имена и израза који се не налазе дословно у Божанственом Писму (премда и чувају мисао која је садржана у Писму), тако и речи које се не употребљавају у Светом Писму (и уједно пружају и страну мисао). Пошто се оне не могу наћи ни у проповедима светитеља, ја сам их одбацио као потпуно стране и туђе благочастивој вери.
Вера је несумњива сагласност са оним што се чуло, уз осведочење у истинитост онога што се проповеда, по благодати Божијој. Такву веру је показао Авраам, о коме се сведочи да у обећање Божије не посумња се неверовањем, него ојача у вери и даде славу Богу, и беше потпуно уверен да оно што Бог обећа, кадар је и учинити (Рим.4,20-21). Уколико је веран Господ у свим речима својим (Пс.145,17), и уколико су верне све заповести Његове, утврђене за век века, и сачињене на истини и правди (Пс.111,7-8), одузимање нечег од написаног или додавање нечег ненаписаног представљало би очигледно отпадање од вере и разоткривање гордости. Јер, Господ наш Исус Христос је рекао: Овце моје слушају глас мој. И пре тога је рекао: А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (Јн.10,27; 5). И апостол строго забрањује да се било шта додаје или одузима богонадахнутим Писмима. Наводећи пример узет из људских обичаја, он каже: Нико потврђено завештање човеково не одбацује нити му што додаје (Гал.З, 15).
Стога сам одлучио, као и увек, да избегавам сваки израз и појам који је туђ учењу Господњем. Јер, као што сам раније приметио, циљ који сад стоји преда мном и пред вама у многоме је различит од предмета разматрања који су ме приморавали да пишем или говорим некад овако, а некад онако. Тада сам се занимао изобличавањем јереси и побијањем ђаволске лукавости, а сада износим исповедање и једноставно објашњење исправне вере. Због тога сада не приличи ранији начин говора. Човек не узима у руке једна иста оруђа када иде да ратује и када иде да обрађује земљу (будући да су једна оруђа код оних који у безбедности раде да би се прехранили, а друга код оних који се спремају за битку). Ни онај ко поучава исправном учењу не може да говори исто као онај ко изобличава противнике. Јер, другачији је вид говора [код оног] који изобличава, а другачији [код оногј који поучава. Другачија је једноставност оних који у миру исповедају благочашће, од напора оних који побијају приговоре назови-знања. На исти начин усклађујући говор са разматрањем, и ја ћу увек у складу са циљем употребљавати речи које служе за очување или назидање вере, понекад се одважно супротстављајући онима који ђаволском лукавошћу настоје да разоре веру, а понекад једноставније и непосредније излажући за оне који желе да се изграде у вери, не радећи ништа друго до оно што наводи апостол: Да знате како треба свакоме одговорити (Кол. 4,6).
Али, пре него што пређем на само исповедање вере, треба да приметимо и то да се узвишеност и слава Божија не могу ни речју обухватити, ни умом постићи, нити описати или представити једним изразом или појмом. Богонадахнуто Писмо их је једва, уз помоћ многих израза који се налазе у нашој употреби, приближило схватању људи чистог срца, представивши их као у огледалу. Јер, виђење лицем у лице и потпуно познање по обећању (1.Кор.13,12), биће дато достојнима у будућем веку. Сада, пак, [сваки човек], па макар био и Павле или Петар, види истински и не вара се и не машта, премда виђење ипак остаје као у огледалу, у загонетки. Он сада делимично прихвата са захвалношћу, радосно очекујући савршено познање у будућем веку. О томе сведочи апостол Павле, говорећи на следећи иачин: Када бих дете, које се једва научило првим почецима Речи Божијих, као дете говорих, као дете мишљах… а када сам постао човек, пожурио сам да достигнем меру раста пуноте Христове (Еф.4,13) и одбацио… што је детињско (1.Кор.13,1). У познању Божанског ја сам задобио такав успех и такав напредак да ми је познање у јудејском богословљу личило на покрете детињег ума, а знање које се стиче из Јеванђеља – на познање својствено човеку који је већ савршен у свему. Па ипак, у поређењу са знањем које ће се открити у будућем веку и оно што сада изгледа савршено, такође је кратко и тамно. Пред јасноћом знања будућег века оно има више недостатака, него виђење у огледалу, у загонетки, у односу на знање лицем у лице. Осим блажених Петра и Јована, то потврђују и други учениди Господњи. Ма колико да су непрестано узрастали и напредовали у овоме животу, они су били убеђени у превасходство знања које је остављено за будући век. Иако су се показали достојни изабраништва Господњег, сапребивања са Њим, Његовог апостолства, примања духовних дарова, иако су чули: Вама је дано да знате тајне Царства небескога (Мт.13,11), иако су стекли знање на основу тајни које су им откривене (и које за друге остадоше неизрециве), они ипак пред само страдање Господње коначно слушају: Још вам имам много говорити, али сада не можете носити (Јн.16,12). Из овога и сличнога сазнајемо да је богонадахнутом Писму позната како неограниченост познања, тако и непостижност Божанских тајни за људску природу у овоме животу. Иако свако, по мери свог успеха, непрестано задобија све више знања, ипак познање ни код кога никада неће достићи до савршенства, све док не дође савршено и док не престане оно што је делимично (1.Кор.13,1О). Према томе, само [једно] име је недовољно за исказивање свих савршенстава Божијих у целини. Исто тако, ни свако од имена не може без опасности да буде узето као опште. Јер, ако неко каже: „Бог“, неће изразити појам: „Отац“. У речи, опет: „Отац“, недостаје појам о Творцу.
Тим појмовима треба још да се придодају појмови благости, премудрости, силе и осталога што се помиње у Светом Писму. И опет, ако реч „Отац“ употребимо за Бога у општем, свакодневном значењу, упашћемо у нечастивост. Јер, њоме приписујемо страст, истечење, незнање, немоћ и све томе слично. Исто је и са речју „Творац“. Јер, ми за њу везујемо време, вештаство, опрему, средства. Благочастиви, пак, појам о Богу треба очистити од свега тога, колико је човеку могуће. Наиме, појам који би био у потпуности Њега достојан, као што сам рекао, нико никада неће досегнути, па макар се сви умови сјединили ради истраживања и сви језици се стопили ради исказивања. Ту мисао нам јасно представља и премудри Соломон, говорећи: И рекох: „Умудрићу се“, али се мудрост удаљи од мене још еише него што беше (Проп.7,23-24). Она се није сакрила, већ се онима којима се, по милости Божијој, дало преобиље познања, понајвише пројаснила њена недостижност. Дакле, богонадахнуто Писмо из неопходности употребљава многа имена и изразе ради делимичног и, притом, загонетног изображавања славе Божије. Међутим, ја немам ни снаге, ни довољно времена да сада, зарад ваше упорности, прикупим све оно што је у богонадахнутом Писму на различитим местима речено о Оцу и Сину и Светом Духу. Издвојивши из свега понешто, мислим да ће бити довољно да се ваша савест осведочи да се моје мишљење заснива на Писму. Тако ћете моћи да се уверите и ви, и они међу вама који желе. Јер, као што много тога код нас иска-зује исту побожну мисао, тако ће, чини ми се, онај ко је благородне мисли и из малога сазнати шта је благочастиво уопште. Према томе, верујемо и исповедамо да је само један истинити и благи Бог и Отац Сведржитељ из кога је све, Бог и Отац Господа нашег и Бога Исуса Христа, и да је један Јединородни Син Његов, Господ и Бог наш Исус Христос, јединствено истини-ти, кроз кога је све постало, видљиво и невидљиво, у коме све… постоји (Кол. 1,16-17), који у почетку… беше у Бога и беше Бог (Јн. 1,1), који се затим, према Писму, јави на земљи и поживе са људима (Вар.3,38), који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио и кроз рођење од Дјеве узео обличје слуге, те постао истоветан са људима, који је све што је написано Њега ради и о Њему извршио по заповести Оца, и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,6-8), који је трећи дан, по Писму, устао из мртвих, јавивши се својим светим ученицима и осталима, као што је написано (1.Кор. 15,4-8), који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца, одакле ће доћи при кончини века да васкрсне све и свакоме да по делима његовим, када ће праведни бити примљени у живот вечни, а грешни осуђени на вечне муке, где црв њихов неумире, и огањ се не гаси (Мр.9,44). Још [верујемо да] је само један Дух Свети Утешитељ, којим смо запечаћени за дан избављења (Еф.4,30), Дух истине, Дух усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15), који дејствује и раздељује на корист дарове Божије свакоме понаособ како хоће (1.Кор.12,1-11), који учи свему и подсећа на све што чује од Сина (Јн.14,26), благи, који ће увести у сву истину (Јн.16,13), који све вернике учвршћује у истинском и тачном познању, у благочастивом служењу, у духовном поклоњењу и истинитом исповедању Бога Оца и Јединородног Сина Његовог, Господа и Бога нашег Исуса Христа и себе самог. Верујемо и исповедамо да свако име јасно за нас разликује својство Онога који је именован. О сваком од Именованих благочастиво се обавезно сагледавају особена својства: Отац са својством Оца, Син – са својством Сина, Свети Дух – са посебном својством. Свети Дух ништа не говори од себе, нити Син шта од себе чини. Отац шаље Сина, а Син шаље Светог Духа. Тако умујемо и тако крштавамо у једносушну Тројицу, по заловести самог Господа нашег Исуса Христа, који је рекао: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт.28,19-20). Држећи се тога, ми доказујемо своју љубав према Њему и постајемо достојни, као што је написано (Јн.15,10), да пребивамо у њој. Уколико се, пак, не држимо тога, изобличавамо себе у супротном расположењу. Јер, ко мене не љуби, каже Господ, речи моје не држи, и још: Ко има заповести моје и држи их, тоје онај којиме љуби (Јн.14,24; 21).
Господ наш Исус Христос каже: Али се томе не радујте што еам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима (Лк.10,20), и још: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн.13,35). И апостол, доказујући да је у свему неопходна љубав, сведочи говорећи: Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам и нешто касније: Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати… и опет: А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав (1.Кор.13.1-2; 8; 13). И једноме се ја понајвише чудим. Иако су о томе и сличном Господ и апостол тако одређено рекли, људи ипак имају толико старање и знање о пролазном и краткотрајном, док о непролазном и понајпре о љубави, која понајвише и чини одликовну особину Хришћанина, уопште не брину, па се чак и онима који се старају супротстављају. Тим супротстављањем они испуњавају оно што је речено: Ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт.23,13; Лк.11,52). Због тога молим и иштем да се, прекинувши знатижељно преиспитивање и недолично препирање, задовољимо оним што су рекли светитељи и сам Господ, да имамо мисли достојне небеског звања, да живимо достојно Христовог Јеванђеља у нади на живот вечни и Царство небеско, које је припремљено свима онима који чувају заповести Бога и Оца, дате нам у Јеванђељу блаженог Бога Исуса Христа, Господа нашег, у Духу Светом и истини.
На захтев ваше побожности, ја сам сматрао неопходним и потребним да вам најпосле, у име Господа нашег Исуса Христа, кажем и покажем своје мишљење, а преко вас и браћи у Христу. Тако се ум неких неће ни мало смућивати због различитости онога што сам некада излагао овако, а некада онако. Јер, ја сам увек био приморан да расуђујем о поводу који су давали противници истине. [Требало је да пазим] и да се неки не поколебају приговорима оних који желе да ми припишу нешто туђе, и да простодушне не заведу они који често своје сопствене заблуде лажно представљају као моје мишљење. Таквих људи и ви свакако треба да се чувате као туђих јеванђелској и апостолској вери и љубави, сећајући се речи апостола: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал.1,8). Тако ћемо се, негујући речено: Чуеајте се лажних пророка (Мт.7,15), и још: Клоните се од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2.Сол.З,6), саображавати са правилом светих и бити назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Господ наш Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу (Еф.2,20-21). А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Хриапа. Веран је Бог који вас призива, који ће то и учинити (1.Сол.5,23-24), ако будемо поштовали заповести Његове по благодати Христовој у Духу Светом.
Сматрајући да је о исправној вери у ономе што је наведено за ову прилику довољно речено, сада ћу се, у име Господа нашег Исуса Христа, постарати да испуним своје обећање које се односи на наравствена правила. Због тога сам се потрудио да, колико је могуће, ради лакшег разумевања оних који имају жељу, саберем у скраћена правила оно што се на различитим местима Новога Завета одређује као забрањено или дозвољено. Ја сам сваком правилу додао и број у њему садржаних поглавља из Писма, тј. из Јеванђеља, или Апостола, или Дела апостолских. Тако онај који чита може да види навод првог или, можда, другог броја и, узевши само Писмо, да пронађе поглавље броја који је поменут, како би се осведочио [о начину] на који је сачињено правило. Најпре сам желео да тим правилима додам и оно што је у Старом Завету речено у складу са сваким местом из Новог Завета. Међутим, пошто је потреба захтевала [брзину], и пошто је братија у Христу са посебном ревношћу почела да тражи оно што је давно обећано, ја сам се сетио онога који је рекао: Дај мудроме повод, и биће још мудрији (Прич.9,9). Налазећи у местима која су понуђена довољну потпору, свако ко жели може да узме Стари Завет и само-стално уочи склад свих богонадахнутих Списа. Уосталом, за верне и оне који не сумњају у истину Речи Господњих, довољна је и једна изрека. Управо из тог разлога сам сматрао да је довољно да се и из Новог Завета не предложи све, него само понешто од свега.